Mladom perspektivnom političaru Siniši Mesnjaku konkurencija namesti aferu usred predizborne kampanje, zbog čega ga premijer sklanja od javnosti i šalje u najveću hrvatsku nedođiju, ostrvo Trećić, na kojem nema ni pošte, ni interneta ni signala mobilne telefonije. Njegov zadatak je da izolovanu zajednicu inkorporira u pravni sistem samostalne i suverene Republike Hrvatske tako što će organizovati prve slobodne izbore na ostrvu i uspostaviti lokalnu vlast. Prethodnih sedam vladinih „povjerenika“ propalo je na ovom zadatku, naprosto zato što zajednica savršeno funkcioniše van ingerencija hrvatske države.

Daleko od političkih intriga, korupcije i birokratije, ekscentrični ostrvljani, mahom starci – povratnici iz australijske pečalbe – žive od dobrih penzija u prelepom mediteranskom pejzažu bez dodira sa problemima globalizovanog sveta. Greju se na solarnu energiju, najmoderniji aparati za kafu i medicinska oprema stižu im periodično od italijanskih mafioza, a čak im se i jezik razlikuje od hrvatskog. Trećićanski je svojevrsni spoj dalmatinske čakavice, italijanskog i „australijskog“, koji uz to sledi sva pravila vukovice: ne samo da se piše ćirilicom nego se i piše kao što govoriš. Otuda nije ni čudo što su Siniši (a bogami i čitaocima) na početku potrebne sitne prevodilačke usluge, koje će mu velikodušno pružiti nešto mlađi meštanin Tonino, s kojim se Siniša toliko zbližava da mu postaje najbolji prijatelj i verni sadrug u borbi protiv ostrvljanske samodovoljnosti.